Šta ima neprocenjivo? Osmeh od koga zastaje dah. Kad se nasmeje, sunce se preseli na njegovo lice.
Postoji neka senka u njegovim očima, neka prozirna tuga koja mu kao oblak zamuti vid, i onda odjednom očekuješ i kišu, i oluju, provalu nebeskih kapi iz ta dva oblaka. Umesto svega, on se samo osmehne, i tako sunce otera oblake i opet je onaj stari, moj veliki dečak koji razume sve i kome ništa ne moram da objašnjavam...
Sreća se ne juri, sreća se sreće. :)
Нема коментара:
Постави коментар