Dok sve vreme ovoga sveta ne protekne.

Negde daleko na Suncu leže moje najviše težnje. Možda ih neću dosegnuti, ali mogu da podignem pogled i vidim njihovu lepotu, da u njih verujem, i da se trudim da ih sledim ma kud me one vodile...

"Napiši mi pesmu, mazila se... i nisam znao da li ću umeti...
Reči jesu moje igračke, 

i cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa, 

i svaki put mi je druga slika u očima kad zažmurim ali...

Postoje u nama neke neprevodive dubine,
postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti...
Voleo sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem.

A onda, odjednom, raspored mladeža na njenim leđima,
kao tajna mapa pokazao mi je 

u koje zvezde treba da se zagledam i tako... 

Eto ti pesma, ludo jedna.."

Znam da je teško. Takav je put: nekad se ne može videti radost od tuge.