...

Glavna razlika između zaljubljenosti i ljubavi je u tome što se ljubav zasniva na poznavanju realnosti druge osobe, a zaljubljenost na iskrivljenju stvarnosti zbog nesvesne projekcije. Ljubav je zasnovana na emocionalnom vezivanju za drugu osobu i zbog toga je relativno trajan i konstantan odnos, a zaljubljenost je zasnovana na stvarnom ili očekivanom užitku, tako da je potencijalno nestabilan odnos. Ljubav je normalno stanje - jer normalno je da svaki čovek voli i bude voljen - tako da omogućuje istovremenu usmerenost na druge aspekte života. Zaljubljenost je izuzetno, vanredno i ekstremno stanje koje se odlikuje preokupiranošću drugom osobom, fiksiranošću za nju i nezainteresovanošću za druge aspekte života.

Sve to čini da je zaljubljenost, po svojim osobinama, ne vrhunac ljubavi, već njena negacija. Fantazija o zaljubljenosti koja večno traje jeste oličenje hedonističkih, infatilnih i narcisoidnih težnji. Ovaj model "ljubavi" je u poslednja dva stoleća uobličila literatura, a savremeni masovni mediji nastavljaju da ga propovedaju.
 
Tragično nerazumevanje sopstvene osećajnosti kakvo pokazuje čovek u savremenom društvu, kristalizuje se u zabludama da su emocije "iracionalne", da "vladaju ljudima", da "dovode do prekida svesti", da im ne treba "podleći" itd. Nerazumevanje sopstvene osećajnosti nužno vodi u nerazumevanje tuđe osećajnosti, a ono se manifestuje kao nelagoda ili strah pred tuđim osećanjima.

Zabluda da su emocije iracionalne odnosi se prvenstveno na neprijatna osećanja. Savremeni čovek, koji živi u civilizacijskim blagodetima koje obezbeđuju značajan komfor, u zoni užitka, sve više se pomera ka infatilnom hedonizmu. S jedne strane, porasla je osetljivost savremenog čoveka prema svim onim situacijama koje izazivaju neprijatna osećanja, a s druge, smanjila se njegova osetljivost prema situacijama koje izazivaju prijatna osećanja. Otuda prvo za posledicu ima netrepeljivost prema neprijatnim osećanjima koja se shvataju kao loša, pa se kao takva moraju izbeći, a drugo sve teže izazivanje prijatnih osećanja. To dovodi do neprestanog traženja novih i novih stimulusa (neofilija) koji treba da u što kraćem roku izazovu što prijatnije osećanje. Velikim tehnološkim napretkom farmaceutske industrije i stvaranjem novih droga koje proizvode željena emocionalna stanja - izbegavanje bola i neprijatnih osećanja ili izazivanje prijatnih osećanja - savremeni čovek je dobio oruđe za direktno manipulisanje svojom osećajnošću. Ovakav civilizacijski obrazac koji dovodi do smanjenja dijapazona emocionalnog reagovanja dovodi do "toplotne smrti osećanja" i do kulture ravnodušnosti ili "cool" kulture (kako je istakao Konrad Lorenc).