Duša me boli pri pomisli da kako godine prolaze ima je sve manje i manje. A valjda treba da bude drugačije. Obrnuto. Valjda treba da budem zrelija i pametnija i da mi stoga i misli budu takve. Zaokružene. Iskričave. Jake. Zar je moguće da sam sa 15 godina pisala bolje nego sad sa 21? Nemam ideju. A trebalo bi da ih imam više nego ikad. Kakav sam život imala sa 15 godina? A kakav imam sad. Možda sam zato tad imala razvijeniju maštu. Možda su tu istu maštu knjige o državnoj bezbednosti, međunarodnom, upravnom pravu, sociologiji, ubijale polako ali sigurno proteklih godina... Sad ne znam gde se sakrila, ni da li vredi da je tražim. A mnogo mi nedostaje.
I ta inspiracija. Neke osobe je probude u vama, a da nisu ni svesne toga. Ili neki događaj, mesto, pesma, svakakve sitnice. Ne samo inspiraciju za pisanje, vec inspiraciju za život. Tako ja vidim zaljubljenost. Kad vas neko inspiriše da živite. Da se smejete. Da se budite ujutru.
You lift my feet off the ground
You spin me around
You make me crazier...
Feels like I'm falling and I
I'm lost in your eyes...
