"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaneš imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kada te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćes sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.
Tako je sve počelo. Tog, sada već davnog leta, na terasi sa limunovim drvetom, mirisima južnog voća, dosta alkohola i jednom razbijenom čašom, koja nije slutila ništa dobro. Nije se završilo onda kada je trebalo, a kada se nešto ne završi kada treba, jedno je sigurno - završiće se rđavo."
Aleksandar Đuričić, Surf na crvenom talasu.
Tako je sve počelo. Tog, sada već davnog leta, na terasi sa limunovim drvetom, mirisima južnog voća, dosta alkohola i jednom razbijenom čašom, koja nije slutila ništa dobro. Nije se završilo onda kada je trebalo, a kada se nešto ne završi kada treba, jedno je sigurno - završiće se rđavo."
Aleksandar Đuričić, Surf na crvenom talasu.
Čovek je u nekoliko rečenica objasnio ceo moj život, ili bar njegovu suštinu.
