Utorak, 16. mart

Trebaš mi da se ponosiš mojim uspesima,

trebaš mi da se smeješ mojim glupostima,

trebaš mi da se raduješ mojoj sreći...

Trebaš mi da me tešiš kada sam tužna,

trebaš mi da me hrabriš kad sam nesigurna,

trebaš mi da me hvališ u inat svemu.

 

Trebaš mi da mi kažeš kako sam lepa,

trebaš mi da mi prigovaraš kad ti nešto smeta,

i trebaš mi da mi pametne savete deliš...

Trebaš mi da se prvi mog rođendana setiš,

trebaš mi da ti u životu budem tačka svetla,

trebaš mi da me voliš bez ijednog uslova.

Trebaš mi da se ljutiš makar i bez povoda,

a najviše mi treba da me tvoj osmeh dočeka...

Lepoti, zbog večeras.

"Dozvoli mi da budem samo tvoja devojka, samo obična devojka. Ona koja greši, ona koja je nemoguća u svakoj svojoj ludosti. Dozvoli mi da budem devojka koja je stvarna, koja čvrsto stoji na zemlji i voli te svakim atomom svoga bića.

Jedino ćeš onda biti siguran da ću uvek biti tu..."

Gledajući ga, željom oči zabole.

Njemu, koji mi krade reči pretvarajući ih u poljupce.
Sa pogledom koji briše sve što se zove pre.

Njemu, koji je razumeo sve moje misli...

Lepoti, za sve ispunjene želje.

Jer nekad nebo samo crne dirke svira...

Odsutna. Na neodređenom mestu, lebdim, negde u svom izgubljenom životu. Ne znam gde idem, ni da li uopšte živim ili puštam da život prolazi pored mene. Svakodnevne gluposti. Sreća. Nerviranje. Zar je to sve?

Stojim u masi ljudi. Ne vidim se. Vrištim - ne čujem se. To je sve.

Živim, mada taj trud nekad smatram potpuno nepotrebnim, napor izlišnim, vreme - izgubljenim. "Glupa, nezanimljiva igra. Nikome potrebna. Ničemu korisna. Bez neizvesnosti. Bez navijača. Jer, svi znamo i početak, i tok, i kraj, tog bednog, jalovog lažiranja."

A kad me jednom ne bude... Nema više boja, mirisa, ukusa, ničega. To je sve.

Odsutna. Na neodređenom mestu. I tako krenem stopama izgubljenih koraka. Pustim muziku, i ćutim. Jer, ni sve reči sveta ne mogu da iskažu ni mene, ni moje snove.